SAMO ZA LUDAKE

Želim da vam ispričam jednu priču... Ako bih rekla da će to biti priča o jednoj planini, jednom sportu i jednom dečaku, slagala bih. Jer niti je Jahorina za mene tek planina, niti je skijanje za mene samo sport, a pogotovu ovaj dečak nije običan dečak. Ovo priča najviše i jeste zbog njega i našeg poznanstva, rekla bih prijateljstva, ali plašim se da će me odrasli opovrgnuti... Ponuditi mi nekakve definicije prijateljstva, jer odrasli vole definicije. Mi deca ne volimo. Definicije ograničavaju, a deca ne vole granice. Njih smišljaju odrasli. I ja sam već pomalo odrasla, priznajem, ali ne dam ono dete u sebi, čuvam ga kao najvredniji deo sebe. Nego da se vratim ja na moju priču. Da li prijateljstvo može trajati samo jedan dan? Retoričko pitanje, naravno da može, u čarobnom svetu gde vladaju deca sve je moguće. (Dalje)

"Nisam osecao da diram u tudje ni kada te prvi put videh i pozeleh.
Oduvek si bila moja vise nego sto sam ja svoj i vise nego sto si i sama svoja."

 (Dalje)

" Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni. "

 (Dalje)

Ovaj priča je napisana specijalno za Lunu. Pisana je po slici koju mi je poslala. Moram priznati da mi je bilo po malo teško, jer sam prepoznala sliku iz sjajnog filma Crni labud, pa mi je bilo nezgodno da ostavim tu priču po strani i smislim novu. Ovo je samo pokušaj, ne budite prestorgi pri ocenjivanju njegove uspešnosti, prvi je ove prirode, a znate kako kažu prvi mačići se u vodu bacaju! :) 

 (Dalje)

Dobro veče dame i gospodo, večeras na daskama koje život znače, samo za Vas pod pseudonimom weltschmerz nastupa.... Neko ko se već 21 godinu služi mojim imenom i prezimenom, moje roditelje naziva mamom i tatom i spava u mom krevetu. Želela sam da najava bude svečana i dramatična, ali njoj to ipak ne dolikuje, ona nema takav pedigre, zato sklonite taj crveni tepih i spustite ruke dole, aplauz ovaj put nije potreban. I da ne zaboravim da napomenem, ona će večeras kao i do sad glumiti mene. Sve što vam se na njoj ne bude dopalo pripišite njenoj lošoj glumi, ako pak bude nečega simpatičnog ili zanimljivog , to je moja krivica.  (Dalje)

Ovo je priča napisana pre godinu ili dve, (moja orijentacija u vremenu je oduvek bila problematična) sećam se da je napisana što se kaže u jednom dahu, u naletu inspiracije kada su me mučila neka pitanja na koja još uvek nemam jasan odgovor. Nažalost, priča je nekako po različitim računarima nestala, tako da ću je ovde kucati po sećanju, verovatno neće biti dobro napisana kao originalna, ali suština će biti pogođena. 

 (Dalje)

Kada sam pre par dana došla na ovaj blog (iako je moj subjektivni osećaj da sam ovde mnogo duže) imala sam zamerku na to što ne mogu da pronađem zanimljivu temu, a onda sam malo čeprkala i videla da to može da se menja i prilagođava i tako je nastala moja nova tema! :) Ako ste razočarani mojom kreacijom u svoju odbranu imam da kažem da njen cilj i nije da se dopadne, nego da ostavi moj lični pečat na ovom blogu.. E a da ovaj post ne bi bio isključivo promocija moje nove teme i da me zbog radi toga ne bi spalili na lomači, jer spamujem bezveze, pokušaću da izvadim stvar sa Đoletom koji večeras "peva" samo za "treću smenu", tj. sve nas koji još uvek nismo uspeli da savladamo nesanicu.. Eto kad spomenuh nesanicu, da vas počastim jednim Andrićevim citatom i još malo iskupim postojanje ovog posra : "Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi viseti kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom." 

Pa naspi još jednu za........

Dobro jutro, dragi blogeri! Jeste priznajem tek sad ustadoh, nemam opravdanje, nemam izgovor za to, osudite me kriva sam! Već dugo me muči taj osećaj.. Teško je za opisati, ali kao da su mi ispala uzda, da.. Iskliznula iz ruku, jer ih nisam držala dovoljno čvrsto, a sad nemam snage da se uspravim i pokušam ponovo da ih dohvatim..I tako sad nemam više nikakvu kontrolu nad svojim životom, on me vodi kako se njemu ćefne, moje je da ga pratim, ponekad svesno, često ne. I ne dopada mi se kuda me vodi, ali opet s jedne strane je lakše prepustiti se i pustiti stvari da teku, nego se boriti za svaku od njih. Naravno lakši način nije uvek, čak vrlo često nije bolji način i zato mislim da je krajnje vreme da uzmem stvar u svoje ruke (sram te bilo čitaoče, mislila sam na uzda :) )! Eto reših da podelim sa vama moju čvrstu želju i odlučnost.  (Dalje)

" Bio jednom jedan trgovac i imao četiri ćerke." Ovako počinje jedna bajka. Možda ti čitaoče, početak i nije poznat, ali bajka sigurno jeste. Lepotica i zver... Priča o devojci i jednoj zveri, koju je ljubav pretvorila u divnog mladića. Nema u tome ničega "bajkovitog", prava ljubav je zaista sposobna za takva čuda, to je fakat! Ali zamisli sad da obrnemo fabulu da kraj stavimo na početak, početak na kraj, da napravimo jednu naopaku bajku. Pre nego što se zaista upustimo u to želim da te upozorim, ovakva bajka neće imati srećan kraj. Ne, još uvek ne razumeš, kraj ove bajke neće imati ništa od one "šekspirovske" uzvišene tragedije,  biće realan, brutalan, težak, nešto što se eventualno može naći kod ruskih realista. Ako te ovo nije obeshrabrilo , ako si spreman da čitaš o nečemu što ja zovem naličje ljubavi,  "nagrada" će biti to što ćeš na neki način i sam biti autor, a ne samo nemi posmatrač. Da, biće ovo interaktivna priča koju ćemo ispričati zajedno. Imam samo jednu molbu za tebe, piši je srcem, jer ovde za razum nema mesta. Pa, da počnemo... (Dalje)

Vrzma mi se po glavi Stranac.. Kamijev Stranac, svi vi koji ste čitali ovu knjigu sećate se početka? "Majka mi je danas umrla. A možda i juče." Volim tu knjigu. Volim kako je Kami izopačio sve te glupave društveno prihvatljive norme. Sva ta nepisana pravila koja su ljudi stvorili da se ne bi kojim slučajem razlikovali, isticali, bili drugačiji. Ne osuđujem ih. To je valjda kao neka fobija, fobija od različitog. Ne razumem ih. Ali po prirodi stvari fobije i nisu razumni strahovi. Uglavnom zašto baš Kami večeras, zašto baš Stranac?  (Dalje)

Polako završavam sa čitanjem Stepskog vuka i hoću da podelim sa vama jedan odlomak:

" Nosio si u sebi jednu sliku o životu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela patnje i žrtve, a postepeno si primećivao da svet od tebe ne trazi ni dela ni žrtve i tome slično, da život nije herojski ep, sa junačkim ulogama i ostalim, vec samo građanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i pićem, kafom i pletenjem čarapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoće nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obozava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. (Dalje)

Ne sviđaju mi se teme ovde, ako ovo zaživi od ovog bloga ću napraviti sopstveni sajt, koji ću moći da uredjujem kako ja želim. A do tada moram da pristanem na prvi kompromis i izaberem neku od ponuđenih tema. Neka bude ova, a ovo je pesma koja me asocira na nju..

Moj prvi članak... Da li odmah da nagovestim magiju ovog mesta ili da sačekam još malo? Ne, nije još  uvek vreme za to. Prvo, zdravo stranče, slučajni posetioče, ove redove posvećujem Tebi. Raduje me što čitaš pažljivo i što si primetio grešku. Ni ja ne verujem u slučajnost.. Nisi ovde slučajno, postoji nekakav razlog. Hajde, otkrij mi ga? Ili je to još uvek nejasno? Možda treba da ga pronadjemo zajedno ovde u magičnom pozorištu. Nisi sam ovde osećaš li to, ima nas još. Možeš li da nas prepoznaš, dodji pridruži nam se, popni se na scenu, ali pre toga moraš uraditi nešto. Moraš skinuti sve maske... da... izaći iz svih kalupa, skinuti sve etikete, ovde moraš biti baš ti da bi se popeo, jer samo onda ćeš na sceni moći da budeš bilo ko.. (Dalje)