SAMO ZA LUDAKE

za Lunu (Poslednji ples)

Ovaj priča je napisana specijalno za Lunu. Pisana je po slici koju mi je poslala. Moram priznati da mi je bilo po malo teško, jer sam prepoznala sliku iz sjajnog filma Crni labud, pa mi je bilo nezgodno da ostavim tu priču po strani i smislim novu. Ovo je samo pokušaj, ne budite prestorgi pri ocenjivanju njegove uspešnosti, prvi je ove prirode, a znate kako kažu prvi mačići se u vodu bacaju! :) 

-10 minuta! Za 10 minuta izlaziš na scenu, Nina. Da li si dobro, jesi li spremna?

postavio je nekoliko pitanja, ali nije stigao da sačeka odgovore na njih, jer ostalo je samo 10 minuta. Ne krivim ga. Znam koliko je žarko želeo da sve bude sjajno. Poslednji put pred ovom publikom... a onda "odlazi cirkus". Svi su bili uzbuđeni. Nije ovo bio jedan od nastupa, bio je poseban, za svakog člana trupe. Večeras je trebalo svi bitni ljudi ovoga grada da budu tu. Kad kažem bitni, ne mislim zaista to, oni su samo nobles i šljam, samo uspešno glume veličinu. Emilu je od ovog izvodjenja zavisio stalni angažman u Nacionalnom teatru, što bi bila kruna karijere i ostvarenje životnog sna. Svi su ulagali mnogo snova i želja u ovo veče, ali moj ulog, moj ulog večeras je bio najveći, ja večeras ulažem svoju dušu... Ili ono što je od nje ostalo.

Završavam sa šminkom. Posmatram svoj odraz u ogledalu. Ne poznajem ga. Nailazim na tup pogled, prazan. Da je u meni ostalo bilo kakvo ljudsko osećanje, verovatno bih se od tog odraza uplašila i pobegla glavom bez obzira. Srećom ne osećam ništa. Jesam li ja to rekla srećom? Šminkerka zaista odlično radi svoj posao, ožiljak se skoro ni ne vidi. Dobro je zbog publike, loše po mene. Volim taj ožiljak, on mi je jedina uspomena na... Ruke mi drhte. Kao pre 10 godina, kad je ona uplašena devojčica koja sam nekad bila ja trebalo da izađe na scenu prvi put. Doduše i sad izlazim prvi put od ... Šta se u međuvremenu promenilo? Nisam više devojčica, sad sam... avet! Dopire mi do  svesti Emilovo pitanje "Jesam li spremna?". Da li je čovek ikada spreman? Ne, nisam spremna... Nisam bila spremna ni kada je sa samo 5 godina trebalo da okrenem leđa bezbrižnom detinjstvu, igračkama, školi, i posvetim život baletu. Ne kažem, balet je bio i jeste moja velika ljubav, ali ne, nisam bila spremna na toliki pritisak. Nisam bila spremna ni kada smo se mama i ja zbog toga preselile u ovaj ogromni grad koji nikada neću moći da nazovem svojim, nisam bila spremna ni da otkrijem do kolike mere mogu da idu ljudska zloba, pakost i zavist. Nisam bila spremna da me prepoznaju na ulicama, procenjuju i mere svaki moj korak, postupak, reč, jer sam po njihovim merilima postala neko. Nisam bila spremna ni na svoju drugu veliku ljubav. Nisam bila spremna da spoznam to nešto, vanvremenski, vanprostorno, večno, što sam tada osetila sa njim, a pogotovu... Pogotovu nisam bila spremna da sve to izgubim. U jednom jedinom trenutku, zbog ljudske nepažnje i nepromišljenosti. Ni na jednu bitnu stvar u životu nisam bila spremna, ali niko me ništa nije pitao. Bila sam marioneta, slatka lutka kojom su upravljali drugi. Oni koji su znali od mene bolje, jer sam ja tobož bila mlada. Večeras nema više konaca, odsekla sam ih, večeras je ono veče kada Pinokio postaje dečak, kada porculanska lutka postaje... Postaje šta? Šta sam to ja sada? Šta je od mene ostalo? Šta ostane od čoveka koji izgubi sebe, ljuštura možda? Ali šta je to, što ipak vodi ovu ljusku od čoveka, šta je to što je pokreće i daje joj snage da večeras odigra... poslednji ples? Uspomena na tebe. Uspomena na nas. Ljubav prema tebi. Ona jedina nije mrtva. Možda one strašne noći ja jesam naizgled preživela, ali sam mrtva koliko i ti. Zovu me. Glavna glumica treba da izadje na scenu. Ustajem, noge me ne slušaju. Odjednom ona strašna slika pred očima, ti i ja u kolima, na radiju neki sentiš, kako je život tada bio jednostavan, lep, pričali smo o tapetama koje ćemo staviti u spavaćoj sobi, planirali koje boje će biti zavese, planirali Milicu... I onda škripa kočnica, farovi kola koja idu pravo u nas, vrisak! U sledećem trenutku krv, lokva krvi, krvav auto, ti krvav u mojim rukama, a na radiju i dalje sentiš. Poslednji poziv da izađem na scenu. Koračam, ali ne vidim nikoga oko sebe, samo maglu, i na trenutak Emilov pogled pun nade, da će sve biti u redu. Za mene više nikad. Zahvalna sam mu što je verovao u mene posle nesreće i poverio mi ovu ulogu. Zavesa se diže. Nešto u meni se menja. Opet osećam, opet se osećam kao čovek.. Kreće dobro poznata muzika i pokreti mog tela zajedno sa njom. Ali ja tu ne radim ništa. Sve se dešava samo od sebe.. Klizim po sceni, krećem se, a imam osećaj da lebdim. Da, hoću da poletim. Visoko. Gore. Do moga andjela. Gledam u publiku i vidim stotinu ljudi sa tvojim likom. Tu si. U svakom od njih.  A mene i dalje nosi, ona sila, kojoj ne znam imena i porekla. Moja telo ne radi ništa ono je samo instrument.. Moje duše. Večeras ona igra. Samo za tebe. Poslednji ples...