SAMO ZA LUDAKE

Saučešće?

Vrzma mi se po glavi Stranac.. Kamijev Stranac, svi vi koji ste čitali ovu knjigu sećate se početka? "Majka mi je danas umrla. A možda i juče." Volim tu knjigu. Volim kako je Kami izopačio sve te glupave društveno prihvatljive norme. Sva ta nepisana pravila koja su ljudi stvorili da se ne bi kojim slučajem razlikovali, isticali, bili drugačiji. Ne osuđujem ih. To je valjda kao neka fobija, fobija od različitog. Ne razumem ih. Ali po prirodi stvari fobije i nisu razumni strahovi. Uglavnom zašto baš Kami večeras, zašto baš Stranac? Mom drugu je danas umro otac.. Ustvari juče. I opet se razmišljanje o besmislu društvenih protokola nemetnulo samo od sebe.

Tako, dok sam išla danas ka njemu, da izjavim saučešće... Moram već ovde da se zaustavim. Sintagma "izjaviti saučešće" kako je to nastalo uopšte i još bitnije zašto postoji?? Zašto postoji smišljena rečenica za tako nešto? I zašto je svi ponavljaju kao papagaji, nebitno ko je u pitanju da li poznanik ili najbolji prijatelj, rečenica je ista. Razmišlja li iko dok je izgovara? Sta to mi upšte tako velikodušno nudimo sagovorniku, sagovorniku koji je upravo doživeo najveći gubitak. Da li taj neko razmišlja, šta je uopšte to što prima? Saučešće? Učestvovanje u bolu? Kako? Izgovaranjem jedne rečenice...  Teško.. Teško da to tako ide. Da li je moguće da je pored tolikog bogatstva jezika i toliko mnogo ljubavi i iskrenog sažaljenja toliko teško reći nešto iskreno, nešto što zaista mislimo u trenucima dok gledamo u te tuzne oči, prazne i unezverene najčešće od dejstva jakih sedativa. Da li čovek zaista pred tim prizorom toliko zanemi da je jedino što može da izusti ta unapred naučena rečenica, smišljena baš zato da ne moramo da razmišljamo svojom glavom? Gomila pitanja, na koje ja odgovor nemam. 

Čudno je kako osoba koja nam je do juče bila najbolji prijatelj postane tudja i strana, tako skrhana bolom. Taj osećaj dok sam išla ka njemu, a nemam predstavu šta me očekuje, ne ni najmanju. A znamo se, još kako se znamo. I taj strah, kome uzrok nije jasan. Je li to strah od nekog novog lika osobe koju tako dobro znaš, strah od bola, strah od svoje reakcije, strah od njegove reakcije na tvoju reakciju, strah od smrti pomalo ili sve to zajedno? A kako li je tek onom soju ljudi koje je Kami osuđivao? Kakvi su tek njihovi strahovi? Da li će dovoljno plakati, da li treba ili ne treba poneti nešto, da li treba ili ne treba popiti nešto, da li treba ili ne treba pojesti nešto, koliko puta treba poljubiti sina. a koliko ćerku? Kada se treba prekrstiti, da li mogu bele čarape da se obuju.. Nije njima lako, ja ih evo iskreno žalim. A verovatno i oni mene što ne umem da se ponašam, "što ne znam reda" i toliko jedni druge žalimo da komotno možemo i da izjavimo saučešća jedni drugima...

Markov tata je umro od raka pluća, razmišljam o tome i palim cigaru, ali to je već neka druga priča...