SAMO ZA LUDAKE

Naopaka bajka

" Bio jednom jedan trgovac i imao četiri ćerke." Ovako počinje jedna bajka. Možda ti čitaoče, početak i nije poznat, ali bajka sigurno jeste. Lepotica i zver... Priča o devojci i jednoj zveri, koju je ljubav pretvorila u divnog mladića. Nema u tome ničega "bajkovitog", prava ljubav je zaista sposobna za takva čuda, to je fakat! Ali zamisli sad da obrnemo fabulu da kraj stavimo na početak, početak na kraj, da napravimo jednu naopaku bajku. Pre nego što se zaista upustimo u to želim da te upozorim, ovakva bajka neće imati srećan kraj. Ne, još uvek ne razumeš, kraj ove bajke neće imati ništa od one "šekspirovske" uzvišene tragedije,  biće realan, brutalan, težak, nešto što se eventualno može naći kod ruskih realista. Ako te ovo nije obeshrabrilo , ako si spreman da čitaš o nečemu što ja zovem naličje ljubavi,  "nagrada" će biti to što ćeš na neki način i sam biti autor, a ne samo nemi posmatrač. Da, biće ovo interaktivna priča koju ćemo ispričati zajedno. Imam samo jednu molbu za tebe, piši je srcem, jer ovde za razum nema mesta. Pa, da počnemo...

Bilo jednom dvoje mladih ljudi, punih života i željnih prave ljubavi. Ti ćeš smisliti njihova imena, gradove u kojima su ne poznajući jedno drugo živeli svoje živote. A onda sticajem okolnosti i ko zna kakvih viših sila putevi će im se ukrstiti i tu počinje njihovo poznanstvo. Pusti mašti na volju, isceniraj njihov prvi susret, nemoj da se stidiš, slobodno budi pomalo romantičan, neka traje dugo, jer oni već pri prvom susretu nisu mogli da se odvoje jedno od drugog i neka se završi poljupcem, pomalo nespretnim, pomalo plašljivim, ali i takvim da im se oboma provali tlo pod nogama i zavrti u glavi. Nije to baš bila ljubav na prvi pogled, ali jeste na prvi poljubac... Poljubac koji je kao udar kresiva o kremen, zapalio vatru u njima, vatru ljubavi. Plamen je rastao iz dana u dan, volelo su se svaki dan sve više "više nego juče, a manje nego sutra". Znam da se pitaš kada će da dođe ono "ali". Bili su mladi, prvi put osetili ovako nešto i iako su se divili veličini plamena i bili svesni koliko je poseban, plašili su se požara. Nemoj im prestrogo suditi, kao što rekoh bili su mladi. Ne nije taj strah bio kamen spoticanja. Oni su bili.. njihova ljubav je bila društveno neprihvatljiva, ostatak sveta je bio protiv nje ili bi bio da je za tu ljubav znao. Bili su dovoljno hrabri da ne odustanu jedno od drugog, ali ne dovoljno da krenu sami protiv svih, protiv malograđaništine, ograničenih, malih ljudi koji bi ih osudili. Razlog? Ti smisli, različita vera, nacija, boja kože, isti pol. Tvoj je izbor. Tri pune godine su naši junaci voleli jedno drugo, po mračnim kutcima ili u 4 zida jeftine sobe. Imali su svoje malo carstvo daleko od očiju ostatka sveta. Na planeti koja broji 6 milijardi ljudi, oni su imali samo jedni drugo. Naravno da su ponekad imali krize, bili slabi, pomišljali da odustanu, ali bio je dovoljan samo jedan pogled da svi strahovi nestanu i da se opet sjedine u jednu osobu. Jer oni su to i bili, vremenom je bivalo sve teže odrediti gde prestaje on, a počinje ona, a kraja, kraja nije bilo. Kleli su se jedno drugom da ga nikad neće biti, kleli se na večnu ljudav, i verovali u svoju "večnu vatru" kao što najveći isposnik veruje svome Bogu. Otkrilii su jedno u drugom ono najlepše, što nisu ni verovali da se krije u njima, ali da, vremenom su probudili i zveri u sebi, pokazali su i ono najgore, čega su se i samo plašili kao aveti. Razgolitili su jedno drugo do kraja, no ipak su se voleli uprkos probudjenim zverima. Gradili su svoje carstvo na truleži ovog pokvarenog sveta. Kakva je to gradjevina bila... Nešto tako veličanstveno još nije viđeno. Međutim pošto su temelji bili postavljeni na tako rdjavom tlu, budj je počela da nagriza ovu tvrdjavu, polako i u početku skoro neprimetno, carstvo je počelo da se ruši... Svađe, suze, psovke i bol, zamenili su milovanja, osmehe, tepanja i sreću, gotovo sasvim, samo u retkim trenucima ljubav je pobeđivala. Ona više nije bila "njegova zvezda", postala je "glupa kurva". Njegov topao pogled iz koga je ljubav isijavala zamenio je pogled pun prezira, osudjivanja, optuživanja. Počela je da ga se plaši. Ona zver u njemu kao da ga je poptpuno zaposela. Nazivao je najgorim imenima koje je mogao da smisli, kinjio, ponižavao. Trpela je to, ne nije ona mazohista, nije mogla da ode, nije mogla da ostavi sve, jer je njen život postao njihov život i više nije umela da ih razdvoji. A i dalje je volela.. Volela je uspomenu na njega i njih. Volela je njihove šetnje pored reke, njihova svitanja volela je kako je nekad ljubio dok jede, i kako s ona zbog toga tobož ljutila, volela je sve nadimke koje je nekad imao za nju, sve posvete koje joj je nekada pisao na knjigama, volela je sve ono što je on nekada bio. Nadala se da će se sve to vratiti. A nada je opasna stvar, ponekad smrtonosna. Jesam li spomenula da ti napadi nisu bili samo verbalni? Da. Maltretirao je i fizički, nisu nju boleli udarci, ne, bolelo je što su to radile one ruke koje su nekada najnežnije grlile. Bila mu je kriva za sve promašaje i neispunjene želje u životu, a nije bila kriva ni za šta. Samo zato što ga je volela i što je bio njen život, ali je l' moguće da je kazna za to ovako strašna? A onda... Posle jedne odvratne noći, kad je zver u toj nekada divnoj osobi koju je toliko volela toliko podivljala i dostigla vrhunac svoje monstruoznosti shvatila je da ta osoba koja zamahuje rukom na nju, nije onaj mladić koga je upoznala pre 3 godine, da je on davno nestao, a da ona to nije ni primetila, da je nestao i da se više neće vratiti ma koliko ga ona čekala, a da ovo što sada nosi njegovo telo, ima njegovo ime, njegov glas ona ne voli i ne želi da vidi više nikada u životu. Uspomenu na njega će voleti dok ima života u njoj, s kim god bila i gde god bila, ali od ovoga što je on sada, će sutra pobeći glavom bez obzira. Da, sutra jer novi dan treba da označi novi početak.

"Bilo je rano jutro kad je ostavila sve, čulo se samo kako ptice pevaju. onda je stajala još dugo na drugoj strani ulice, pustila suze da se same slevaju.." Pitaš me prijatelju moj da li možeš da promeniš kraj? Ne, oprosti, ali to ti ne mogu dozvoliti, kraj režiram ja. Možda ćeš jednom i razumeti, ali morala sam da odem...

Nisam valjda to rekla u prvom licu..?