SAMO ZA LUDAKE

Moji snovi su u pravu po hiljadu puta u pravu, a život i stvarnost nisu u pravu!

Polako završavam sa čitanjem Stepskog vuka i hoću da podelim sa vama jedan odlomak:

" Nosio si u sebi jednu sliku o životu, jednu veru i zahtev, bio si spreman na dela patnje i žrtve, a postepeno si primećivao da svet od tebe ne trazi ni dela ni žrtve i tome slično, da život nije herojski ep, sa junačkim ulogama i ostalim, vec samo građanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i pićem, kafom i pletenjem čarapa, igranjem taroka i muzikom preko radija. A ko hoće nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo, ono junačko i lepo, ko obozava velike pesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot. Lepo. Tako sam i ja prošla prijatelju moj! Bila sam darovita devojka i predodređena da živim po nekom uzvišenom uzoru, da postavljam velike zahteve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem žena jednoga kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog mučenika. A život mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa - pa i to mi je bilo prilično otežavano! Tako se to zbivalo sa mnom. Neko vrieme sam bila neutešna i dugo sam tražila krivicu u samoj sebi. Mislila sam da život, najzad, uvek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lepim snovima, tako sam mislila, znači da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu. Ali sve to nije pomoglo. A pošto sam imala dobre oči i uši, a pošto sam bila pomalo radoznala, počela sam veoma pažljivo da posmatram život, svoje poznanike i susede, vise od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam videla, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A život i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna žena moga kova nema drugi izbor nego da bedno ostari u službi pored pisaće mašine nekog čoveka koji zarađuje novac, ili da se za takvog jednog čoveka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta devojčure, isto je tako nepravedno kao i to što čovek kakav si ti, usamljen, povučen u sebe i očajan, mora da se maši noža za brijanje. Kod mene je beda možda bila više materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti. Zar misliš da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogušenje protiv jazza i svih tih drangulija! Shvatila sam sve to isuviše dobro, kao i tvoje gnušanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i štampe, tvoje očajanje zbog rata, kako prošlog tako i budućeg, zbog načina na koji se danas misli, čita, gradi, svira, proslavlja i stiče obrazovanje! U pravu si, stepski vuče, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moraš da propadneš. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imas jednu suvišnu dimenziju. Ko danas hoce da živi i da uživa u tome, ne sme da bude kao što smo ti i ja. Ko umesto ciguljanja traži muziku, umesto razonode radost, umesto novca dušu, ko umesto špekulisanja traži istinski rad, i umesto igre istinsku strast, tome ovaj lepuškasti svet ne moze biti domovina …”