SAMO ZA LUDAKE

Mali Ciciban

Želim da vam ispričam jednu priču... Ako bih rekla da će to biti priča o jednoj planini, jednom sportu i jednom dečaku, slagala bih. Jer niti je Jahorina za mene tek planina, niti je skijanje za mene samo sport, a pogotovu ovaj dečak nije običan dečak. Ovo priča najviše i jeste zbog njega i našeg poznanstva, rekla bih prijateljstva, ali plašim se da će me odrasli opovrgnuti... Ponuditi mi nekakve definicije prijateljstva, jer odrasli vole definicije. Mi deca ne volimo. Definicije ograničavaju, a deca ne vole granice. Njih smišljaju odrasli. I ja sam već pomalo odrasla, priznajem, ali ne dam ono dete u sebi, čuvam ga kao najvredniji deo sebe. Nego da se vratim ja na moju priču. Da li prijateljstvo može trajati samo jedan dan? Retoričko pitanje, naravno da može, u čarobnom svetu gde vladaju deca sve je moguće.

Jahorina.. Svako ko je bio na ovoj planini, verujem da deli moju zaljubljenost u nju, a oni koji nisu bili, njima se izvinjavam, jer ovde iz ovih redova neće moći da pojme njenu lepotu, jer ne samo da ja nisam dovoljno vešt pisac, već je zaista istinita ona stereotipna rečenica "tu lepotu treba doživeti". Ali pokušajte da zamislite planinske vrhove potpuno prekrivene snegom, naravno ta lepota prirode nije uspela da ostane netaknuta i tu je čovek umešao svoje prste. I baš tu na Jahorini možemo videti jasno apsurd čovekovog delovanja na ovom svetu. Vidimo kako je gradio, pa rušio, pa opet gradio i tako u krug. Pored novoizgrađenih skupocenih hotela čuče i dalje ruinirani objekti, "spomenici" rata, da podsete i upozore na besmisao onoga što je bilo, njihovo postajanje tu kao da nas preklinje da tako nešto ne sme više nikada da se ponovi. Pitaju me neki zašto ne skijam na Kopaoniku. Više je razloga. Uprkos tome što je na Kopaoniku sigurno savremenija mehanizacija, priroda je bila naklonjenija Jahorini i to nikakve mašine ne mogu zameniti. Moja potreba da pobegnem ponekad od Beograda i Beograđana ne može biti zadovoljena odlaskom na Kopanik, jer iste su to face, isiti kompleksi, isti pozeraj. A i ja kad pređem Drinu meni je odmah toplije oko srca, jekavica mi dušu odmara.

Skijanje.. Ne nije to bila ljubav na prvi pogled, uopšte ne, mnogo je vode proteklo Drinom dok nisam otkrila lepote tog sporta... Dok strah nije zamenila ljubav, ona prava za ceo život. A nije bilo lako, zglob koji i dan danas zaboli i pola veštačkog zuba svedoče da nikako nije. Ali sve se to prevaziđe, samo kad je čovek uporan. Sad 360 dana u godini živim za tih 5 na skijama. Taj osećaj kada prkosiš vetru, zvuk snega koji škripi pod skijama i adrenalin.. Jedan od najboljih osećaja na svetu!

Mali Ciciban.. Čudno je to, ali ja ni sad ne znam njegovo ime. Kad smo se upoznali na dvosedu, penjući se na vrh planine nekoliko puta ga je ponovio, ali meni je svaki put to zvučalo odprilike ovalo "Mighjskawe". A onda mi je postalo glupo da ga pitam da mi ponavlja. Rekao mi je da ima 6 godina i da je iz Sarajeva. Za par sati je trebalo da mu počne takmičenje u skijanju i priznao je da ima tremu. Puno je pričao. Pričao je o takmičenju, o skijanju. Samo sam još jednom u životu upoznala osobu koja je sa tolikim žarom pričala o sportu koji voli. Sećam se da mi je rekao:

-Sa dve godine sam naučio da skijam. Naučio bih i ranije, ali sam prvo morao da naučim da hodam i trčim.

Tome sam se dugo smejala, ali on je bio ozbiljan. Rekao mi je da mu je ovo četvrto takmičenje, a možda i peto, nije bio siguran. Ponosno je pričao kako ga trener hvali i kako mu je rekao da bi sigurno osvojio medalju da nije najmlađi u svojoj kategoriji, ali on se ipak nadao. A onda mi je objašnjavao kategorije i rekao da je on mlađi Ciciban i tako je dobio nadimak. A onda mi je sa dvoseda pokazao jedno drvo i rekao:

-Znaš moji drugari kažu da se kod ovog drveta nalazi zakopano blago i ja ću ga sad pronaći.

To drvo nije bilo baš na stazi i nije bilo jednostavno doći do njega. Posle par bezuspešnih pokušaja da ga odgovorim od te ideje  rekla sam mu da ću ići sa njim. To ga je obradovalo. I tako smo se moj mali prijatelj i ja našli u snegu do kolena tražeći blago. Mali Ciciban je bio jako uporan i nije odustajao, ali je bivao sve tužniji i tužniji, jer je polako shvatao da su ga drugovi prevarili. Bilo mi ga je žao. Kada on nije gledao izvadila sam jednu marku iz džepa i bacila je u sneg. Kako su mu se oči zacaklele kad ju je pronašao, ali ubrzo oduševljenje je splasnulo.

-To nije nikakvo blago, to je samo jedna marka.- rekao je skoro plačljivo.

-Da, ali to nije obična marka, već čarobna, ona će ti pomoći da ostvariš sve što poželiš, a to je bolje od svakog blaga.

Mali Ciciban je bio neizmerno srećan, lako je poverovao u moje reči. A onda je već bilo vreme da krena na stazu na kojoj su takmičenja i ja sam krenula sa njim. Bio je srećan što ću ga gledati, jer niko od njegovih nije došao. Rekao mi je da mu roditelji rade negd daleko i da živi samo sa bakom.

Tog dečaka poznavala sam nekoliko sati tek, a opet ne mogu opisati moje uzbuđenje kad je trebalo da se spusti, a tek oduševljenje kad je završio. Moj Mali Ciciban osvojio je treće mesto. Osvojio je medalju iako je bio ubedljivo najmlađi. Nakon što je primio medalju dotrčao je do mene i zagrlio me. U tom trenutku postali smo prijatelji. A onda mi je zabrinuto rekao:

-Znaš tužan sam pomalo, jer ovo je samo zbog čarobnog novčića, bez njega nikada ne bih uzeo medalju.

-Hej taj novčić je obična marka bez tvog talenta i truda. On ti ne može pomoći u nečemo što ne umeš, on samo izvlači iz tebe ono najbolje. Da ti nisi tako dobar skijaš novčić bi bio bezvredan.

To ga je umirilo, opet se smejao i opet me zagrlio.

-Hoćeš li doći i na sledeće takmičenje?- pitao me je.

-Biću na svakom sledećem takmičenju ako ovaj novčić budeš nosio sa sobom.

-Hoću naravno!-uzviknuo je. A onda je morao da krene.

Dugo sam posle razmišljala o tom posebnom dečaku. Podsetio me je kako je lepo biti dete i koliko j tada život divan, podsetio me je koliko radosti ima u malim stvarima i kolika je moć snova i želja.

Dragi moj Mali Cicibane, nikada te neću zaboraviti, misliću na tebe svaki put kada stanem na skije, nadam se da će se tvoji snovi ostvariti i da ćeš ih imati još mnogo, jer šta je život bez snova. I nadam se da ćeš čuvati onaj novčić koji će te sećati na mene, jer tako će naše prijateljstvo dugo trajati.