Dva dečaka
Ovo je priča napisana pre godinu ili dve, (moja orijentacija u vremenu je oduvek bila problematična) sećam se da je napisana što se kaže u jednom dahu, u naletu inspiracije kada su me mučila neka pitanja na koja još uvek nemam jasan odgovor. Nažalost, priča je nekako po različitim računarima nestala, tako da ću je ovde kucati po sećanju, verovatno neće biti dobro napisana kao originalna, ali suština će biti pogođena.
Bili su deca i bila je noć. Predivna letnja noć kada priroda gotovo dostiže ono što ljudi zovu savršenstvom. Posle napornog dana i završene igre dva dečaka su legla ispod jednog starog drveta. Nije to bilo obično drvo, bilo je ogromno, nešto toliko veliko naši dečaci nikada nisu videli. Stariji iz sela su ponosno pričali kako je to drvo najveće u celoj toj oblasti. Deca su među sobom sa strahopoštovanjem govorila da je to drvo najveće na celom svetu. I tako ležeći, zagledani u visine, svaki je bio zadubljen u neka svoja maštanja i razmišljanja. A onda je jedan od dečaka progovorio:
-Jednoga dana dohvatiću zvezde, tako su sjajne i lepe!
-Ne znaš šta pričaš, to je nemoguće!-semjao mu se drugi dečak, a onda ipak ozbiljno dodao
-Ja ću se jednog dohvatiti vrh ovog drveta i svi u selu i okolini će biti ponosni na mene!
-To nije nikakakva želja -sada se nasmejao ovaj prvi- za mene će znati ceo svet!
Onda su neko vreme obojica ćutali..
-Znaš moj ujak kaže da tamo gde on živi niko nije gladan, i svi imaju dovoljno novca da odu na more, kupe puno igračaka i jedu slatkiše svaki dan. Ujak će me naučiti nemački jezik i otićiću da živim tamo.- samouvereno se oglasio drugi dečak.
-Naučiću sve jezike i obići sve zemlje sveta- prkosio je prvi dečak!
Drugi dečak je hteo nešto da mu odgovori ali ga je prikinulo dozivanje, bilo je kasno i treblo je da se vrate kući.
Od te noći prošlo je gotovo pola veka i dečaci sa početka naše priče postali su odrasli ljudi koje su putevi života odveli svakog na svoju stranu. A onda sticajem okolnosti, (neki će možda reći da je i sudbina tu uplela svoje prste) sreli su se posle toliko vremena na jednom aerodromu. Susret je bio topao i srdačan kako to obično biva sa starim prijateljima koji se nisu videli toliko dugo. Dogovorili su se da uz piće ispričaju jedno drugom šta su radili sve ove godine, jer su im avioni kasnili. Pričali su o raznim stvarima, hvalili se prelepim porodicama, a onda i o selu u kom su rasli. Čovek koji je nekada bio drugi dečak uz osmeh se sećao:
-Znaš ono naše drvo, pored koga smo se uvek igrali. Na kraju sam uspeo da se popnem do vrha! Dok sam silazio pao sam, polomio ruku i zaradio par ozbiljnih ogrebotina, ali za ceo svoj život nikada nisam bio tako ponosan!!
Obojica su se smejali tome. A onda je nastavio o nekim ozbiljnijim stvarima:
- Evo već godinama živim u Nemačkoj, moja deca imaju puno igračaka i idemo na more svake godine. Drvo me nije učinilo poznatim u selu, ali pre par godina obnovio sam onu staru crkvu i sada me pominju sa dosta poštovanja.
Čovek koji je nekada bio prvi dečak, pažljivo ga je slušao, a onda je i on pričao o sebi:
-Postao sam pilot i letim na neslućenim visanama- rekao je i pomislio "..ali nikada nisam stigao do zvezda..."
-Baveći se ovim poslom obišao sam mnogo država, naučio dosta jezika- "...ali nikada neću stići da obiđem baš sve zemlje i naučim sve jezike.."
-U jednoj strašnoj avionskoj nesreći, gde je bilo gotovo izvesno da će se sve završiti tragično, nadljudskim naporima uspeo sam da sletim sa minimalnom štetom, danima se pričalo o tome svuda po svetu- "ali u mnogim krajevima sveta nikada neće čuti ni za mene ni za taj podvig.."
Dva prijatelja su dugo razgovarala, pre nego što ih je prekino glas sa razglasa za uskoro poletanje aviona. Grlili su se dugo, dok opet svako nije pošao na svoju stranu...
...A ja se još uvek pitam koji od dvojice dečaka je u životu uspeo?
02/21,2012, at 19:54
Visit stepskivuk
Obojica.
Nema porazenih u zivotu...
Svako ko je ziveo,ziveo je najbolje sto moze.
KAo sto je nemoguce "gubiti vreme"
Svako vreme je nase vreme i zivimo ga,ovako ili onako.
Sjajn prica,dobar stil.
Zao mi je sto,trenutno,nema dovoljno kvalitetne publike za tvoje pisanje...ali bice je.
Samo pisi...uvek neko cita.
Pozdrav!
02/21,2012, at 20:44
Visit mssams
Stepski vuk je sve rekao sto i ja mislim :) Dobra prica
02/21,2012, at 21:20
Visit weltschmerz
@stepskivuce hvala na lepim recima.. razmisljam o tome sto si rekao. Ne mogu se sloziti da je svako ko je ziveo ziveo na najbolji nacin, bilo je onih koji su se toliko plasili zivota, da su paralisani vrlo cesto samo posmatrali kako on prolazi.. Mada opet to je verovatno bio jedni nacin na koju su umeli ziveti, i najbolji i najgori..
02/21,2012, at 21:21
Visit weltschmerz
@mssams hvala puno! :)
02/21,2012, at 21:29
Visit luna71
Odlicna prica, odlicno pises...
A pitanje na kraju...uspeo je i jedan i drugi...
Prvi decak je imao vece ambicije i nije uspeo sve da ih ostvari...nije zadovoljan, iako je postigao dosta...
Drugi decak je imao realnije ambicije i uspeo da ih ostvari...zadovoljan je svojim zivotom...ako tako gledam, onda je drugi vise uspeo, jer je zadovoljan...
02/21,2012, at 21:52
Visit weltschmerz
@luna hvala, lepo je to čuti od tebe!
pitanje je sta uzimamo kao mernu jedinu uspeha, da li koliko smo postigli ili koliko smo zadovoljni postignutim. Ja mislim da je ovo drugo bitnije, ali isto tako mislim da onaj "napoleonski" tip ljudi razmišlja na ovaj prvi način.
Ustvari treba naći neku ravnotežu između ta dva, mislim da je to ipak najbolje rešenje..
Pozdrav!
02/21,2012, at 22:14
Visit luna71
Nema na cemu, zaista sjajno pises...ne laskam ti, vec mislim tako...
meni licno, merna jedinica je koliko sam zadovoljna...postoje ljudi, i sama to znas, koji nikada nisu zadovoljni, ma sta imali...bogatstvo, moc, lepotu, lep zivot...ali im nesto nedostaje i nisu zadovoljni svim onim sto imaju...
a imas i one koji nemaju sve to, nisu postigli bog zna sta u zivotu, ali su srecni...osecaju se dobro u svojoj kozi...a to je ipak najvaznije, bar meni...pozzz
02/22,2012, at 03:13
Visit brainslave
ONAJ PRVI NIJE URADIO ONO ŠTO JE ZAMISLIO,DRUGI JESTE.NE RAZUMEM PITANJE.
02/22,2012, at 12:21
Visit weltschmerz
Da ali je prvi postigao mnogo vise.. I jos kao mali se usudio da masta i zeli van granica uobicajnog i realnog..
02/22,2012, at 14:28
Visit biljana
Vidi se da klinci iz priče nisu današnji klinci, jer pričaju o tome šta će jednog dana uraditi, a ne šta će kupiti.
"I jos kao mali se usudio da masta i zeli van granica uobicajnog i realnog..." - upravo je ovo važno. Mašta. Čovek koji ima mala očekivanja od života lako zadovolji sebe. Postavi sebi svakodnevne ciljeve koje može svaki prosečan čovek da ostvari. Imati dobar posao, imati porodicu, ići na letovanje... Ovi pak sa razvijenom maštom su druga sorta ljudi. Čini mi se večito srećna.
02/22,2012, at 18:21
Visit weltschmerz
@biljana volim tvoje komentare i način razmišljanja.. Slažem se sa tobom u vezi svega što si napisala osim poslednje rečenice. Nije lak život za one koji maštaju, jeste lep i srećan u njihovim maštanjima i snovima, ali sve je to iluzija zar ne? To nije stvarno, stvarnost je za njih teška.. Otkrila mi je to jedna devojčica koju jako dobro poznajem, previše dobro..
02/22,2012, at 18:39
Visit mandrak72
Mašta je najbolje što se može dešavati u glavama svih dječaka. Koliko će se od svega toga ispuniti nije ni važno sve dok živimo i uživamo u svemu tome. Bez obzira na sve život je jedan, onakav kakav je i kakvim smo ga sebi uredili. Priča mi se sviđa. :)
pozdrav
02/22,2012, at 18:47
Visit weltschmerz
Potpisujem sve što si rekao! Hvala mandrak, tvoje mišljenje mi dosta znači!
02/22,2012, at 19:28
Visit taurus
Život bez snova nije život, i ne moraju se svi ostvariti. Da nam se baš svi ostvare, kako bi mi dalje...?
02/22,2012, at 20:02
Visit weltschmerz
Baš tako! Bez snova i želja nema ni života...
02/23,2012, at 17:30
Visit maderfaker
Ja, kad sam bio mali, nikako nisam želeo nešto da propustim, bilo da je to igra ili nešto drugo. Divio sam se tuđim podvizima, neznajući da se i drugi dive mojim. Sad kad sam odrastao shvatam da smo svi imali i i dalje imamo neke uloge. I uvek nam je tuđa lepša. Kao kad gledamo snimak sa neke proslave pa se stidimo sopstvene nespretnosti. ali pogledam kroz prozor i vidim crveno veče, beli sneg...lepo je biti živ.
02/23,2012, at 17:35
Visit weltschmerz
bas tako maderfaker, "lepo je biti ziv"!